U nostalgičnom raspoloženju, vraćamo se u 90-e s “Fear Street Part 1: 1994”, koji je labava adaptacija romana R.L. Stine-a i dolazi s tinejdžerskim glumcima. Tri filma pod naslovom “Fear Street” izlaze tokom tri uzastopna petka – zanimljiva strategija koja u suštini pretvara ovu trilogiju kao u TV seriju.
Ostaje da se vidi da li nastavci mogu ponuditi zadovoljavajuću isplatu, ali, bez obzira na to, prva rata deluje kao sažeta priča o mladoj ljubavi, ubicama i psovkama. S tako šarolikom glumačkom postavom, plus što je ovo nostalgičan potez, poređenje sa “Stranger Things” je neizbežno i opravdano. Svako od tri poglavlja nudi svoj povratak u isto vreme dok svi zajedno krvare u potpuno modernu priču.
Reditelj Leigh Janiak, čiji je debi bio jezivi horor “Honeymoon” (2014), predvodi sva tri dela, donoseći snažnu vibraciju hvaljene serije “Stranger Things” (nekoliko članova te serije pojavljuje se u ovom prvom delu). Janiak očigledno zna, kako treba da funkcioniše horor žanr i kako da se poigrava idejama, a “Fear Street” je u potpunosti eksperimentalna priča. Međutim, kockanje je rizično zbog odluke da se odjednom napravi cela trilogija, radeći s pretpostavkom da će publika ne samo uživati u prvom poglavlju, već da će želeti još dva u brzom nizu. Filmski ansambl sastavljen od uglavnom nepoznatih mladih glumaca podjednako je zamršen kao i celokupni poduhvat, ali ono što je najznačajnije u “Fear Street” je koliko su izvrsni svi članovi glumačke ekipe, dodajući potrebnu dramatičnu težinu. Njihova međusobna komunikacija na ekranu podseća na onu neobičnu radost koju smo osetili i dok smo gledali filmove kao što je “Scream” (1996) ili “The Faculty” (1998), gde su mladi neprovereni glumci dokazivali svoju vrednost. Ovo je ona vrsta zabave koja često nedostaje u poslednje vreme modernom hororu, sličnu dobru stvar videli smo u prošlogodišnjem filmu “Freaky” (2020), koji je bio takođe efektan.
“Fear Street 1994” nije samo još jedan slešer iz 90-ih, već gotovo da teži da bude SVI iz 90-ih odjednom. Ali za razliku od stvarnih slešera iz 90-ih, ovde ima više raznolikosti, a tinejdžerski svet je prikazan na razigran i moderan način, naravno, s dozom straha koji uključuje ubistva. Sva tri filma biće dostupna na Netflix-u iz nedelje u nedelju počevši od 2. Jula, a radnja je smeštena u 1994, zatim u 1978 i potom u 1666.
Prvi od tri dela, započinje u izmišljenom gradu Shadysideu 1994. godine, koji se nalazi na suprotnoj strani od grada Sunnyvalea. I dok se Sunnyvale može pohvaliti prošlom istorijom i uspehom, Shadyside deluje oronuliji, zaglibljen u siromaštvu i proklet ciklusima jezivih ubistava. U najnovijem ubistvu učestvovala je srednjoškolka Heather (Maya Hawke iz Stranger Things), koju na početku filma vidimo u tržnom centru s svojim prijateljem Ryanom kojeg igra Dejvid Tompson (David W. Thompson). Nekoliko scena kasnije, nju i još nekoliko ljudi izbada nožem pre nego što policija stigne. Niko ne zna zašto je Shadyside proklet, ali neki sumnjaju da je Sarah Fier, veštica koja je pre mnogo godina živa spaljena, bacila prokletstvo na mali grad, ili je bar to teorija u koju mnogi veruju. A ovo je samo početak noćne more za Shadyside. I dok tinejdžeri pokušavaju preživeti napade višestrukih ubica, zaranjaju dublje u Shadysideovu prošlost i saznaju više o tome šta njihov grad muči već 300 godina. Grad ima tako prokletu istoriju da se ubistva svakih nekoliko godina smatraju ovde uobičajenim. Tako da ubistva koja se dešavaju u Shadysideu nisu prvi put, a neće biti ni poslednji.
Na kratko se upoznajemo s glavnom grupom tinejdžera. Deena (Kiana Madeira) kojoj je slomljeno srce nakon prekida s devojkom Samanthom (Olivia Scott Welch) bori se da prebrodi neuspelu vezu. Njeno razočaranje dodatno je pogoršano kad vidi Samanthu s novim dečkom na lokalnoj fudbalskoj utakmici između njene škole i njihovih rivala iz susednog grada Sunnyvalea. Međutim, ona nema previše vremena za brigu, dok ubilački srednjoškolac čitav grad šalje u haos. Ubrzo je na Samanthi, Deeni, njenom bratu Josh-u (Benjamin Flores Jr.) i njihovim prijateljima Kate (Julia Rehwald) i Simon-u (Fred Hechinger) da shvate misteriju zlobnog ubice s maskom koji ih progoni. Čini se da je ubica s maskom nalik lobanji istrgnut direktno iz franšize “Scream”, jer izbezumljeni ubica ne koristi ništa drugo osim oštrice da zakolje svoje žrtve. “Fear Street, 1. deo: 1994”, ipak se oseća nešto drugačije. Ima tu neku vrstu Netflix-ovog sjaja. Gotovo prekomerna upotreba muzike iz 90-ih pravi sveukupnu bolesno-slatku atmosferu.
Janiak se čvrsto naginje estetici ’90 -ih, i vizuelno i slušno. Takođe, poput filma “Scream” (1996), “Fear Street” se ne plaši da ubija svoje junake filma. Smrti postaju opake i krvave, i niko nije potpuno siguran od ovog prokletstva. Stanovnici Shadysidea mogu se rugati mitu ili verovati mitu, ali ostaje činjenica da su jezivi događaji stalna pojava u gradu: ubistva, sakaćenja, normalni ljudi koji masakriraju i napadaju svoje prijatelje i voljene. Svi su na korak da budu poklani, ali i dalje nalaze vremena za svoje tinejdžerske aktivnosti. Janiak i koscenarista Phil Graziadei postižu pravu ravnotežu, praveći nešto što s ljubavlju odaje počast prošlosti, umesto da je samo otme.
To ne znači da Fear Street ne posrće, film ima više problema u svojoj radnji, ali njegova brilijantna estetika i mlada lica nas teraju da zažmurimo. Gledanje “Fear Street” vraća vam uspomene na ono lutanje po videotekama i pregledavanje odeljka gde se nalaze horor filmovi. Bilo je nešto sveto u tom iskustvu. Oči bi vam skenirale red za redom, tražeći naslove s fontovima u kojima curi krv ili maskirane ubice koje mašu oštrim oružjem. I vratili biste se kući s iznajmljenim filmom, a onda bi počela vrištava, krvava zabava. Ako ste čeznuli za tim danima u videoteci, odmah ćete tražiti da putujete u Fear Street.
Na kraju je jasno da se Leigh Janiak dobro snašao u tome da otkrije šta je slešere učinilo tako uspešnim na svom vrhuncu, kao i kako oštra, moderna i čudna verzija žanra izgleda u svom najboljem izdanju 2021. godine. Ne brinite, u ovom filmu postoje stvarna ljudska bića od krvi i mesa, a “Fear Street” je okupio vrhunsku mladu ekipu. A nevina zaljubljenost, prve ljubavi, prekidi, požude, potraga za sopstvenim identitetom, rivalstva, seks, i ubadanje lovačkim noževima ispunjavaju ekran u nešto malo manje od dva sata. Zaboravite na mane filma (kojih ima), i pokušajte da se dobro zabavite, jer ovo je upravo to – zabava.
Autor recenzije: Marko Jovanović
Naslovna fotografija: Netflix
