O ljubavi su mnogi pisali, u njeno ime stvarali i ratovali, bili njom inspirisani, mnogi su pokušali da je objasne, nauče i razumeju, ljubav predstavlja radost, ali je za neke ljubav predstavljala i najveću patnju i bol. Ljubav je bila i ostala kao večita inspiracija svim ljudima. Ona je zaslužna za mnoga velika dela u kojima danas uživamo.
Emanuel Mure (Emmanuel Mouret) je jedan od najpoznatijih francuskih savremenih autora. Sa romantičnom humornom dramom “Les choses qu'on dit, les choses qu'on fait/Love Affair(s)”, što bi u prevodu značilo “Stvari koje govorimo, stvari koje činimo”, višestruko nagrađivani reditelj još jednom je nadmašio sebe. On je svoj prvi kratki film režirao s 19 godina, dok je živeo u Marseju. Preselivši se u Pariz, studirao je dramu, a zatim režiju na FEMIS-u. Reditelj je koji često igra glavnu ulogu u svojim filmovima, a scenario potpisuje svaki put. Njegovi filmovi su premijerno prikazani na festivalima u Kanu i Veneciji, bili su preplavljeni kritikom i rado gledani u bioskopima. Mure je sa novim filmom stvorio emotivnu tapiseriju na kojoj emocionalne priče sede jedna pored druge. Veliki broj likova u različitim situacijama daje mnogo prostora za složeno igranje.
Unutar ove radnje nastaje takav haos da ne bi bilo iznenađujuće da se neki gledaoci izgube već na pola puta. Ipak, narativ je zasnovan na zadivljujućem osećaju stvarnosti i ako pomno pratite ceo tok radnje sve će početi na kraju da seda na svoje mesto. Nijedan lik ovde nije u potpunosti nevin i njihovi postupci nisu opravdani niti proslavljeni. Umesto toga, tempo filma omogućava da motivacije svakog lika budu jasno izražene i stoga prirodno razvijene – dobre i loše. Ljubavni odnosi ispunjeni su neverstvom, lažima i obmanama. Ipak, nema negativca. Iako je ponekad u zamršenom redosledu, svakom liku je dato vreme koje mu je potrebno kako bi verodostojno predstavio svoju verziju istine. Vreme i razmatranje posvećeno svakom liku omogućavaju vam da vidite emocionalne posledice njihovih postupaka na individualnom i grupnom nivou.
Ovaj osećaj disfunkcije u priči čini intrigantan sat. Bez jasnog protagoniste, teško je zaključiti u čiju perspektivu mi kao publika treba da verujemo – što to čini tim uzbudljivijim. Ni u jednom trenutku ne možete da verujete nikome, a tokom filma vam se iznova i iznova javlja sumnja prema svima. Jedna postavka biće potpuno razotkrivena drugom perspektivom sledeće scene, dajući filmu čudan osećaj misterioznosti. Igranje ovog filma sa perspektivama daje jedinstvenost koja se ne može potceniti. Nije često da se takva vrsta razmišljanja posveti francuskoj romansi-drami i to nam pokazuje šta dobar scenario može učiniti.
Dakle, sada kad imamo na tacni otprilike jasnu sliku šta nas očekuje, da postavimo uvod priče. U središtu svega su dvoje ljudi koji su se sasvim slučajno našli zajedno, Daphné (Camélia Jordana), tromesečna trudnica koju je dečko François (Vincent Macaigne) ostavio samu u francuskom selu zbog poslovnog puta sa svojim rođakom Maximeom (Niels Schneider), romanopiscem koji je došao u posetu. Vodeći Maximea u obilazak po selu kako mu ne bi bilo dosadno dok se njegov rođak ne vrati, upoznaju se i dele priče o stečenoj i izgubljenoj ljubavi. Držite se čvrsto i držite korak, jer od ove dve početne osobe kreću da se pojavljuju mnogi drugi likovi i radnja počinje da se širi i ide u neočekivanim pravcima. Svi likovi koji se pojave imaju svoju životnu priču. Njihove priče su ponekad zbunjujuće, zamišljene, duboke, emotivne i postaju sve zamršenije jer se čini da svaki pojedinačni igrač u ovoj priči ima svoje prepreke koje treba da savlada i svoju verziju priče koju treba da ispriča. Ovo je mreža ljubavnih trouglova i afera sa svakom samostalnom pričom koja sadi seme za još nekoliko narednih. Neuzvraćena ljubav, žrtva za ljubav, laž, preispitivanje prošlosti, “Les choses qu'on dit, les choses qu'on fait” ima sve to odjednom. Međutim, u njegovoj osnovi, to je tihi, francuski umetnički komad koji vas vodi u zanimljiv narativ koji je topao i nežan.
Mure gradi film kroz kratke priče koje polako postaju delovi složenije ljubavne slagalice. Svakako ovde nije lako odgovoriti apsolutno na sva pitanja i naša se mišljenja mogu vremenom menjati tokom filma. Što se tiče glumaca, cela glumačka ekipa radi izuzetan posao čineći da se povežete s njima i njihovim pričama, zatim uvlačeći vas u njihov svet iz kojeg nema posle nazad, a mi možemo samo da skinemo kapu dole režiserov trud. Jer ovo nisu samo priče početne dve osobe koje sretnemo, to su priče svih uključenih i pokazuju nam kako naš izbor može imati velike implikacije na ostale ljude u našem životu. Ovde se vodi puno filozofskih rasprava o prirodi ljubavi i ovo je puno više od obične zabave gledanja jednog romantičnog filma. Takođe, film se može pohvaliti i sjajnom lokacijom južne Francuske sa živopisnom paletom boja. Vodopadi i istorijski spomenici pod Mouretovom maestralnom režijom pojačavaju osećaj romantike prožimajući tu bajkovitu atmosferu u filmu.
Svi se možemo povezati sa onim bliskim susretima, bliskim promašajima, kratkim prilikama i putevima kojima smo išli (ili nismo). Činjenica da se ovo odigrava na ekranu tokom dva sata ne bi trebalo da negira univerzalnu prirodu svega. Pored toga, postavljanje pitanja je mnogo zanimljivije i važnije od konkretnog rezultata, a to je ono što leži u srži ovog filma. Ako idete u potragu za konačnim rešenjem, možda ćete biti razočarani. Život nije tako uredan i jednostavan, a njihove rasprave se toga ponovo dotiču. Ovaj očaravajući film dobio je više od deset nominacija za najvažniju francusku filmsku nagradu Cesar. I uprkos tendenciji da se oslanja na ustaljene rom-com scenarije, to je vredan film koji izaziva filozofske rasprave o ljubavi i privlačnosti.
Autor recenzije: Marko Jovanović
Naslovna fotografija: Moby Dick Films
