Vreme na satu otkucava, kiseonika je sve manje, zatvoreni ste u mali prostor i sve zavisi od vaše sposobnosti da pronađete način da se izvučete iz nepoznatog okruženja, koliko biste bili smireni u takvoj situaciji? To je ono što vas pita film “Oxygen”.
Film “Oxygen” usredsređen je na jednog lika, glumicu Melani Lore (Mélanie Laurent), koja je zarobljena u kriogenoj komori nalik kovčegu s kritično niskim rezervama vazduha za preživljavanje, ne sećajući se kako je tamo stigla, kao ni zašto se tamo nalazi. Francuski reditelj Alexandre Aja, koji potpisuje horor film “High Tension” iz 2003 godine, vraća se s još jednim izvrnutim filmom, koji bi trebalo da odjekne sa svojom izolacijom koju publika doživljava trenutno u sopstvenom životu, mada je to sada već polako i iza nas. Film je objavio i pustio Netflix u maju ove godine na svojoj mreži.
Prvih sat vremena Aja spaja vizuelne tragove s klaustrofobičnim scenarijem: snimci laboratorijskih pacova u lavirintima, neetični medicinski eksperimenti, blicevi… Takođe, što više vidimo izvan njene izolacije, brže shvatamo njenu nevolju. Ali “Oxygen” ipak nije toliko priča o preživljavanju u uobičajenom smislu. Za razliku od filma “Buried” iz 2010. godine (maestralan film, pogledati obavezno) gde se Rajan Rejnolds (Ryan Reynolds) trudi da pobegne iz kovčega samo s upaljačem za cigarete i mobilnim telefonom sa slabom baterijom, suština “Oxygena” je više egzistencijalne prirode. Liz (Mélanie Laurent) mora božanstveno znati ko je – ili tačnije, šta je ona, i kada to otkriće izađe na videlo, mora se svesno odlučiti da li uopšte želi da nastavi da diše.
“Oxygen” je jedan od onih filmova gde će previše detalja o njemu zaista pokvariti iznenađenje, pa stoga ne bi trebalo otkrivati previše radnje. Kao što se moglo očekivati, veliki deo odgovornosti za održavanje kiseonika počiva na Mélanie Laurent, koja prolazi kroz sve faze tuge, od poricanja do prihvatanja, dok se bori protiv svog visokotehnološkog zatvora. Podržava je genijalnim filmskim stvaralaštvom – moglo bi se pomisliti da postoji samo nekoliko uglova iz kojih se može snimiti žena koja leži na leđima u kriogenoj kapsuli, ali reditelj Aja i njegov dugogodišnji snimatelj Maxime Alexandre, imaju impresivan niz perspektiva kako bi uspeli u svom poduhvatu. Montaža koju daje Stéphane Roche je na sličan način stimulativna, spajajući isprekidane komade prošlosti i sadašnjosti, stvarne i zamišljene, u maglu koja izaziva paniku.
Osim Mélanie Laurent, koja kao Elizabeth ‘Liz’ Hansen guta vazduh pod crvenim ludačkim svetlima i potresnim zvučnim zapisom kako bi otkrila taj njen zastrašujući novi svet u koji je bačena od nepoznatog, njen jedini pratilac je bestelesni računarski glas, poznat kao M.I.L.O. (Mathieu Amalric), koji je obaveštava da joj se kiseonik brzo smanjuje. “Oxygen” je lakši po šoku od većine Ajinih dela, poput srazmerno uvrnutog “High Tension” ili njegovog nečuveno krvavog rimejka “Piranha”, međutim, to ne znači da nema šokantnih trenutaka koji će privući pažnju publike. Dovoljno je samo reći, da ne može biti ništa strašnije od izolovanja od sveta bez ideje o sopstvenom identitetu, to je samo po sebi zastrašujuća stvar i gora od svega. Liz koristi sve moguće tragove i inteligenciju kako bi prvo – sebi pribavila identitet, a drugo – shvatila kako je uopšte dospela tamo. Kamera provodi veći deo vremena izbliza na Laurentovom licu, stvarajući atmosferu zagušljivu poput stalne pretnje.
Pored svega, naravno, pravo uzbuđenje filma dolazi i iz vrlo osnovne ljudske potrebe. Iskrena potreba tela da preživi. Reditelj Aja, koristi ovu osobinu da pojača napetost ovog trilera na jednoj lokaciji koji neprestano iznenađuje publiku. I dok se scenaristkinja Christie LeBlanc trudi malo u svom srednjem delu da neprestano podiže prepreke, poslednji sprint uspeva da bude cerebralni i otrežnjujući, nudeći isplatu zbog koje putovanje vredi preduzeti.
“Oxygen” se oslanja isključivo na svoju maštu kako bi popunio praznine. Izvršen na način na koji mu Aja prilazi, rupe u zapletu postoje svakako, neke su i dovoljno velike, ali svejedno je intrigantno putovanje i sigurno daleko bolje od takvih nedavnih ponuda na engleskom jeziku kao što su „The Midnight Sky“ i „Stowaway“. Dakle, radi se o sasvim solidnom naučno-fantastičnom trileru koji dobija prođu i zaslužuje da se vidi.
Autor recenzije: Marko Jovanović
Naslovna fotografija: Netflix
