Evo nam ga naš stari dobri Nikolas Kejdž (Nicolas Cage), i da nam je neko rekao da će njegovom zvezdanom liku u novom filmu društvo praviti svinja, mislim da bi malo ko verovao u tako nešto. Bilo kako bilo, dobili smo to, film “Pig”.
Međutim, “Pig” zahteva da sve pretpostavke i predrasude ostavite po strani, jer to nije film kakav vi verovatno mislite da jeste. To je nešto daleko lepše i daleko bolnije. Reditelj i scenarista Majkl Sarnoski (Michael Sarnoski) sa svojim dugometražnim debijem osigurava nam od početka do kraja da će njegov film biti uzdržan, lep, ali pun besa i slomljenog srca.
Kejdž ima vrlo jedinstvenu filmografiju, glumio je u dramama kao što je “Adaptation” (2002), filmovima o superherojima u “Ghost Rider” (2007) ili u jedinstvenijim žanrovskim filmovima poput “Mandy” (2018), a “Pig” se pridružuje prvoj kategoriji.
Zapravo, ovo djelo je nešto sasvim drugačije od svega do sad. Kejdž pruža ovde neverovatno dirljivi i duboko zakovani performans. Ne govori puno, ali je u stanju da s malo prenese mnogo. “Pig” nije film za ljubitelje luđih filmova ovog glumca, ovo je ostvarenje koji se fokusira na proučavanje njegovih likova i verujte mi, gledaćete ga s uživanjem od početka do kraja. Sigurno je da će biti i onih koji će očekivati možda više, drugačiji rasplet, a možda “Pig” zapravo i nije film za svakoga. S kritičke strane gledano, možda su njegove neke mane vidljive, ali ga ne sprečavaju da bude poseban film koji u svojoj radnji krije dublju poruku o čoveku i životu, ovakvu vrstu filma jednostavno treba znati ceniti. Ovo je prilično tih i smiren komad i u tome je njegova snaga.
Radnja filma vodi nas u divljinu Oregona, Rob (Kejdž) je samotnjak i lovac na tartufe, a samo mu njegova voljena svinja pravi društvo – ona je njegov prijatelj, porodica i onaj ko donosi novca, rođena s darom za iskorenjivanje tartufa. Nakon što je izgubio ljude do kojih mu je stalo, jedina osoba s kojom je u stalnom kontaktu je Amir kojeg igra Aleks Vulf (Alex Wolff), koji pomaže u distribuciji tartufa u restoranima u Portlandu. Jedne noći, Robova koliba u kojoj živi je provaljena, a njegova voljena svinja je ukradena – što ga dovodi do toga da se prvi put nakon mnogo godina vrati u grad u nadi da će je pronaći. Nevoljno tražeći pomoć Amira, on odlazi na putovanje kroz kriminalno podzemlje i gradske restorane, da otkrije ko bi želeo da mu oduzme tako cenjenu životinju. On i Amir su čudan par, ali čini se i jedina Robova šansa da uđe u trag svojoj svinji kroz restoransku scenu u Portlandu. Kako se njihova potraga nastavlja, saznajemo da je Rob bio vrhunski i cenjeni kuvar u prošlosti, a njegova istorija kao proslavljenog kuvara ga sad sustiže i nije u stanju da pobegne od sećanja na porodični život koji je deceniju ranije morao da ostavi iza sebe.
Gledati Kejdža u ovoj ulozi je poput gledanja pejzaža – kao da se njegov lik stapa s prirodom koju naseljava. Predeo je izvanredan, a šumski ambijent odgovara izolovanom načinu života, dok posmatramo ljubavni dvojac oko šume kako otkrivaju retke i vrlo tražene sveže tartufe. Film ima gotovo zemljani kvalitet: osećamo miris šume, prljavštine, malog sveta koji Rob naseljava. To je usamljeni način života, ali Robu donosi mir. Ali taj mir neće potrajati, jer kada svinja nestane on se baca u potragu. Kejdž ovde nije onaj koji udara i razbija. Retko povisuje glas. Umesto toga, glumac nas podseća da, iako u filmove kao što je “Mandy” (2018) može da unese ludost, zaista može i da se uvuče u lik kao ovde. Njegovi zaštitni znakovi ovde nestaju, njegov glas je mekši, a njegovo razmetanje zamenjeno je nesigurnošću, dok njegova prepoznatljiva eksplozivna agresivnost prelazi u mir.
Baš kao što pravi kuvar vodi računa o svojim sastojcima, i Sarnoski je ovde vrlo pažljiv prema režiji i scenariju koji je napisao zajedno sa Venesom Blok (Vanessa Block). Ponekad donosi nadrealni psihološki efekat gde skoro da živimo u Robovoj glavi. Kinematografija, osvetljenje i izbor montaže doprinose osećaju napetosti, čineći da mislimo da će neko uskoro da pukne i izađe iz šina. U drugim slučajevima, Sarnoski bira široko snimanje i pušta kameru da sedi, dok gledamo Roba u njegovoj tišini. Kejdž se uživljava u ulogu i dobija izgled pravog planinskog čoveka, njegova kosa je duga, i sve samo ne glamurozna, najbliža osoba na koju liči izgledom je Isus Hrist. Njegovo zvezdano prisustvo i ubedljivo izvođenje ove uloge dominira filmom i ovo je jedno od njegovih najboljih izdanja u čitavoj karijeri, ali sporedni rad Vulfa stoji jednako visok. Pohvale zaslužuju i partiture Aleksisa Grapsasa (Alexis Grapsas) i Filipa Klejna (Philip Klein), koje su ispunjene žilavim žicama i melanholičnim gitarama.
“Pig” je film otvorenog srca i govori o osećanjima: ljubavi, sreći, zadovoljstvu, pa čak i tuzi. Naravno, pravi vernici se nikada nisu pokolebali. Ipak, ono što je ovde jednako impresivno je činjenica da se radi o rediteljskom debiju Michaela Sarnoskog, i mora mu se odati priznanje za njegov prvi igrani film. “Pig” je iskustvo sa prelepom kinematografijom, jedinstvenim pristupima razvoju priče i đavolski dobrim zvukom koji apsolutno odgovara tonu filma. Prvenac Sarnoskog nije bez grešaka, ali signalizira veliki potencijal reditelja za ono što nas čeka u budućnosti. Zaključno, gledajte “Pig” i krenite na ovo životno putovanje bez predrasuda.
Autor recenzije: Marko Jovanović
Naslovna fotografija: Neon
