Posle godinu dana odsustva izazvanog pandemijom, filmski festival u Kanu otvoren je ove godine u velikom stilu s jednim od najiščekivanijih filmova ove godine, “Annette”, film francuskog reditelja, scenariste i glumca Leosa Karaksa (Leos Carax). “Annette” je film koji je ispunjen ludo neobičnim stvarima i njegov prvi film na engleskom jeziku. Karaks je snimio samo šest filmova u karijeri koja se proteže skoro 40 godina unazad, ali kada napravite čuda poput “Les amants du Pont-Neuf” (1991) i “Holy Motors” (2012) koji je takođe prikazan u Kanu, to je onda i više nego prihvatljiv učinak.
Da bi neko stvorio film kao što je “Annette”, prvi uslov je da mora biti malo opičen u glavu, a reditelj Leos Karaks je i više nego opičen, u pozitivnom smislu naravno. Takođe, samo dobra ideja nije dovoljna. Karaks ima znanje, toga mu ne manjka svakako, iskusan je i vešt reditelj, ali ume malo da pretera. Ipak, “Annette” je film koji je, ako ništa drugo, onda bar originalan. Nema mu sličnog, ali je pitanje kako će publika reagovati na takav film, i kako će to sve prihvatiti. Jedni bi ga mogli odmah svrstati u jedan od filmova godine, dok bi ga drugi mogli lako odbaciti u startu. Karaks je toga svestan, ali se drži svog plana pa “kud puklo da puklo”. Ne brine se o tome šta je ili nije veštačko. Ono što ga jedino zanima je da njegovu ideju iznese na ekran. Ovo je film u kojem se dešavaju čudne, lude i neobjašnjive stvari, toliko lude, da nećete verovati šta vidite svojim očima.
Film “Annette” je ekscentrična mešavina pozorišta, muzike, komedije, opere, sve zajedno satkano tako da bi stvorilo uvrnutu priču o pohlepi i egu. “Annette” podiže termin „bizarno“ na sasvim novi nivo. Ovo je mjuzikl sa natprirodnim elementima koji će vas oraspoložiti, nasmejati i naterati da se zapitate da li ste videli nešto slično. Ako mislite da znate dobro mjuzikle, razmislite ponovo nakon ovog filma.
Ne postoji žanr koji više zavisi od gledaoca od mjuzikla. Od trenutka kada uđete u sobu i sednete, potpisujete sporazum kojim se moraju prihvatiti pravila igre. Mjuzikl je žanr u kojem se morate prepustiti strastima njegovih protagonista. Takođe je jedan od žanrova koji najbolje izgleda na ekranu. Mjuzikl je poželjno gledati, naravno, na velikom platnu, u mračnoj sobi. Na ceremoniji filma. Dakle, postoji opravdan razlog i sve činjenice koje ukazuju na to da je “Annette” film rođen da otvori tako veliki filmski festival kao što je festival u Kanu. Karaks koristi tu svečanu priliku i spaja svoju gigantsku maštu s ljudskim emocijama, a publici ostaje osećaj istinske kinematografske magije.
Radnja filma vodi nas u Los Anđeles i svet glamura, gde je Henri (Adam Drajver) sa frizurom nalik Tarzanu kontroverzni stand-up komičar koji je uspeo da skupi grupu obožavalaca koji ga gledaju bukvalno kao boga, a scenski nadimak mu je „Majmun Božji“ – on se priprema za svaki svoj nastup poput boksera koji se zagreva, odbacujući ogrtač i zamahujući mikrofonom poput oružja, no daleko od toga da je uvek uspešan na sceni u tome što radi, čak nije ni smešan i često ulazi u verbalni rat sa svojom publikom. S druge strane, naša druga zvezda je En (Marion Kotijar), genijalna operska pevačica, obožavana i kojoj se svi dive zbog njene gracioznosti i lepote. Njih dvoje vrlo brzo nakon susreta, kao što se i očekivalo, započinju vezu, zatim na svet stiže njihova ćerka Anet (doslovno, lutka čudnog izgleda koja će verovatno zbuniti neke gledaoce). U centru pažnje, ili bar na papiru, oni su savršen par, zdravi, srećni i glamurozni. Rođenje njihovog prvog deteta, Anet, je nešto što menja celu priču za oba roditelja. Anet je blagoslovena (ili prokleta) magičnim odraslim pevačkim glasom, a Henri upravljanje čudesnim talentima svog deteta vidi kao priliku da izbegne suočavanje s padom u svojoj karijeri. Ali njegovo nekontrolisano ludilo ga vodi na put uništavanja svega oko sebe pa čak i samoga sebe. Na neki način, Anet je rođena zvezda. Reći više od toga, značilo bi pokvariti film, ali u svim svojim neobjašnjivim stvarima, ponekad košmarnim, ponekad poetičnim, priča “Annette” vrlo je direktna: to je tragična ljubavna priča i podsetnik da slava uvek krije svoju mračnu stranu.
Dvojac Sparksa – Ron i Rasel Mil (napisali i komponovali, rok sastav koji je nastao početkom 1970-ih) stvorili su atmosferski zvučni ambijent, posebno u Eninim impresivnim scenama. Film se odigrava u trajanju od 139 minuta, i sigurno nije prvi mjuzikl sa opsežnim trajanjem. Ipak, najbolje od svega, čak i ako mrzite muziku u “Annette”, ili se umorite od priče, ili se umorite od njene poruke – Adam Drajver je izvanredan. Teško je zamisliti da bi se bilo koji drugi glumac posvetio ovoj ulozi tako intenzivno kao Drajver, čija je nervna energija i uloga ovde gurnuta do krajnjih granica. S druge strane, Kotijar je takođe dobra, posebno u glasovnim sposobnostima, ali teško da može da se istakne pored otkačenog Drajvera. Iako postoje problemi s ukupnim tokom filma, “Annette” je i dalje obogaćujući i oživljavajući filmski mjuzikl. I to je jedan od retkih filmova za koji možete reći – zaista nema ničeg sličnog.
Iako je “Annette” daleko od remek-dela, u Karaksovom radu ima mnogo toga za divljenje. To je spektakularna studija karaktera sa simboličnim tematskim pojavama, briljantnim produkcijskim dizajnom i preciznom režijom. A jedan od posebnih Karaksovih dodira je upotreba lutke-marionete za ulogu. Reditelj, takođe, dočarava Henrijeve grube i nervozne žive nastupe, koji su naglašeni Drajverovim posvećenim, a opet amaterskim pevačkim glasom. Nije savršen, ali definitivno je film koji postiže drugačije stvari od velike većine drugih filmova. Karaks je oduvek bio reditelj koji nikada nije podilazio publici, već ju je često provocirao. Ovo je vrsta ludo-divljeg filma koji nikada ne znate gde će vas odvesti, niti ga možete precizno definisati.
Ne mora svaki film imati svrhu. Neki filmovi, jednostavno postoje za zabavu. Ali nisam siguran zašto “Annette” postoji. To, međutim, nije ni važno. Iz filma se svakako može izvući njegova poruka – slava je skupa i otrovna, ali to smo već znali, a takođe, i dobili više puta kroz filmove. Ipak, nismo dobili druge stvari gde “Annette” uspeva da se izdvoji, pre svega, to je njegova luda mašta, i ono što se ne može poreći u vezi sa “Annette” je da tokom 139 minuta, nikada, baš nikada ne pravi pauzu od kreativno bizarnog. U ovim neprestano teškim vremenima osvežavajuće je videti čudan film. Ova stvar koja se zove “Annette”, bez obzira na sve mane, ima način da se useli u vaš um, sviđalo vam se to ili ne.
Da cela stvar bude još više luđa, većina dijaloga u filmu je ispričano kroz pevanje. I ne samo da je scenario koji su napisali „Braća Sparks“ lud, nego je ovo film koji ide u svakoj narednoj sceni iz ludog u luđe. Granica za lude stvari ovde ne postoji. I verovatno ćete se pitati šta je moglo da natera nekoga da snimi ovakav film. Međutim, gluma Drajvera je toliko moćna, da je to dovoljan razlog da se film vidi, i da ga nema sa svojim izvanrednim nastupom, ovaj film bi otišao, verovatno, pravo u potpuni zaborav.
Kada se crta podvuče, “Annette” je čudan film i fascinantan, umetnički složen, na trenutke zanosan, a zatim zagonetan. Međutim, tokom njegovog ne tako kratkog trajanja, to će sigurno testirati strpljenje publike i, da budemo pošteni, nije tako savršen brak kao što bi se možda pretpostavljalo. Zbog svega navedenog ranije, neće biti nimalo iznenađujuće ako će mnoštvo publike biti zbunjeno filmom, ali nikada ne potcenjujte simpatije Leosa Karaksa prema ludo neobičnim stvarima.
Autor recenzije: Marko Jovanović
Naslovna fotografija: UGC Distribution
